zarad zadovoljstva malobrojne mi (ali do groba odane) citalacke publike – i’m back!

i imam odvec kratak info: juce sam sebi/si pazarila dva odevna attachment-a.

attach. 1 – sal od kasmira (kasmir – a? a? odlicna sam!)

attach. 2 – kao rukavice bez prstiju, sa strane dlana kao one za voznju bicikla, a na nadlanici… citav fake porno! elem, cela nadlanica presvucena je lakovanim crnim necim i ima prorez koji izgleda kao ledjni deo korseta.  I IMA PERTLU!!! da zategnes ako ti to cini plezir.

milina jedna…

ne bih imala nista vise da podelim.

samo da ne presirok auditorijum obavestim da sada jesam ponosni vlasnik obuce te-i-te (kad mi plate, ja cu da napisem).

prekrasno! milina! radost!

ok, iskoristila sam veci deo tag-ova.

sad ostatak: moje cipele nikako nisu sitnica, pa je donja ( ili gornja? nikad ne znam) informacija potpuno netacna.

a slavisa je trenutno moj protivnik, los momak, arhenemezis itd.

no, i to ce proci…

moje prekrasne, potencijalno novogodisnje, polucizmice i dalje cemerno cuce u cosku (ovo je brzalica) jedne zle radnje. zbog snega i guzve ova, meni vrlo draga, obuca jos uvek nije u mom vlasnistvu. a bilo bi bas lepo da jeste…

je l ok ovako?

kad se stave ovi tags, to valjda znaci da gorepomenute reci moram da upotrebim.

dakle: obuca, lepo, sneg, guzva.

elem, skrenuta mi je paznja (opet) da treba da cesce posvecujem vreme ovim “dnevnickim” zapisima. (ovde ni D od “dnevnickog” nema. jer sam lenja. a i nisam posebno zabavna poslednjih dana. ah, prava steta.)

evo danasnjeg zapisa.

mislim da nikad u zivotu nisam cula ovoliko kijanja koliko danas. a sve od iste osobe. to pod jedan.

treba da, zarad buducih dobrosaradjivackih odnosa, posetim jednu korporativnu proslavu nove godine + preseljenje u nove prostorije. i da se pravim da imam vreme svog zivota (a? a?). to pod dva.

pod tri: ceo dan sam u ubedjenju da je nedelja. lepo ubedjenje…

pod cetiri: ni iz cega ispade zapis.

jos samo naslov…

p. s. srdacno pozdravljam i energicno tapsem po ramenu dva sigurna citaoca ovoga zapisa. ostale postujem (s kao skola) do kraja nedelje.

ok, “facilijator”… dakle, ja – tinja – postadoh sef projekta. imam i dvojicu podredjenih. vrlo dragi ljudi. pardon, momci.

elem, moji podredjeni su bojan guliver i slavisa amerikanac. imam i nadredjene, ali to nije bitno. jeste, ali sada nije. jer sam ja mlada dama s titulom. ok, trenutnom titulom. no, ja zadovoljna.

nesreca je samo sto, sta god da kazem/uradim, slavisa mi kaze: “ti si zabavna.” dobro, volim da mislim da jesam, ali SAD SAM SEF PROJEKTA!

bojan, s druge strane, ima najsire polje asocijacija u univerzumu, pa na svaku moju rec-zapovest, on isprica nesto smesno/interesantno. alo, JA SAM SEF PROJEKTA! ne smem da se smejem, to je protiv pravila.

moja ozbiljnost – nula bodova.

a mozda to samo znaci da sam nekakva kilava dobra dusica, nesposobna da bude tiranin. a volela bih. ne zauvek, ali sad malo. dok traje “projekat”.

to vam je nesreca zene u kolektivu.

da sam moderna, rekla bih: mobing.

posto nisam, to je jednostavno – super sprdnja.

a zavrsicemo i “projekat”. jednom…

prvo – veoma mi se dopadaju naslovi-pitanja.

drugo – ovaj je naknadno pridodat, jer mi se, kao sto rekoh, veoma dopadaju naslovi-pitanja.

trece – sta mudro podeliti sa fiktivnim auditorijumom? (ovo fiktivni ne zato sto, daleko bilo, ne postoje i ja sam ih izmislila, vec zato sto, realno, nemam pojma ko ce – i da li ce iko – ovo citati.)

sinoc sam cula muzicku verziju jednog od mojih childhood hitova “10 ljutih gusara”. meni je to nekad bila zastrasujuca pesma, najvise zbog toga sto sam gusare zamisljala kao odvec malene gadove koji sporadicno upadaju u decije krevete i zarobljavaju te (onako kao liliputanci gulivera). jos veca nesreca je to sto su i neki drugi to tako dozivljavali (npr. “tockovi”).

kad smo vec kod tockova, ko je citao “ozmu iz zemlje oz” zna sta su i tockonje – oni su tek odvratni.

iz ovoga sledi da se ja, manje-vise, svega plasim. sto nije predaleko od istine.

na primer, macke. to umiljata mala maca NE POSTOJI. otkud ja znam sta se desava u njenoj umiljatoj maloj glavi. ma ‘ajte, molim vas…

da prosirimo spisak: zmije i sitniji glodari (to mu dodje nekako urodjeno/prirodjeno), sve velike macke (logicno), jarko zute prostorije (neobjasnjivo), gluve sobe (nikad ne proboravih u nekoj, tako da – opet neobjasnjivo), sve ga sto se krece u gomili/krdu/coporu/jatu, previsoki ljudi oko mene dok je guzva…

da ne duzim.

kupila sam haljinu za novu godinu. nemam pojma gde cu je proslaviti.

to me, na primer, ne plasi.

naravno da je moguce. zato zelim da sebi pozelim dobrodoslicu u ovaj carobni, i, ah, toliko izazovan virtuelni svet.

u cemu je nevolja?

naime (krasna rec), ovo (a i sva potencijalna buduca pisanija) nastalo je samo i jedino kao moj izraz negodovanja.

dakle, ja javno i virtuelno negodujem zbog dve ovde prisutne osobe, previse “zauzete” da bi se bavile malom menom (!).

nadam se da ce moji grceviti napori uroditi plodom.

hvala na paznji.